I baš ka­da je sa­mo­hra­na maj­ka De­san­ka Lu­čić, ko­ja je za­hva­lju­ju­ći vje­ri u Bo­ga uspje­la da pre­ži­vi tra­u­me i te­ške tre­nut­ke kroz ko­je je pro­la­zi­la su­o­če­na sa bo­le­šću se­dam­na­e­sto­go­di­šnjeg si­na Da­ni­la, mla­di­ća sa in­va­li­di­te­tom, po­mi­sli­la da je ne­vo­lja­ma kraj, raz­bo­lje­la se. Mo­ra­la je na ope­ra­ci­ju ku­ka, a o si­nu osta­la da bri­ne kom­ši­ni­ca Zor­ka Baj­če­tić. Iako se pri­hva­ti­la ovog te­škog i od­go­vor­nog za­dat­ka, De­san­ka je ipak smo­gla nov­ca i da joj ne­što pla­ti za njen ne­se­bi­čan trud. Kod nas ka­žu „gdje će gu­ba, no na ja­re”. I za­i­sta je ta­ko. Uz­di­šu­ći Lu­čić ka­že da je Bo­ga mo­li­la da Da­ni­lo ne do­bi­je epi­lep­tič­ni na­pad, jer ni­je bi­la si­gur­na ka­ko bi to on pre­ži­vio u pri­su­stvu dru­gih.
Za pro­te­klih se­dam­na­est go­di­na, od ka­da je Da­ni­lo na­pu­nio tri mje­se­ca, De­san­ka je ob­i­šla sve bol­ni­ce, ne bi li na­šla spas za svo­je di­je­te. Na­da­la se da će je zdra­vlje po­slu­ži­ti još ko­ju go­di­nu, ali sta­rost su­sti­že, a bo­lest pri­ti­ska, a sa njom i ne­moć.
- Sve kli­ni­ke u Cr­noj Go­ri, Sr­bi­ji i Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni smo po­sje­ti­li, oba­vi­li sva mo­gu­ća is­pi­ti­va­nja, ali po­mo­ći ne­ma. Ka­da je Da­ni­lo na­pu­nio go­di­nu lje­ka­ri su usta­no­vi­li di­jag­no­zu i re­kli da se ra­di o le­u­ko­di­stri­o­fi­ji - mli­ta­vo­sti mi­ši­ća. Uz to, zbog ošte­će­nja na mo­zgu, uče­sta­li su i epi­lep­tič­ni na­pa­di. Bol­ni­ca je po­sta­la naš dru­gi dom. Sva­ko­dnev­no smo od­la­zi­li na li­je­če­nja i vje­žbe, po­moć tra­ži­li i u pri­vat­nim kli­ni­ka­ma. Na­du smo bi­li po­lo­ži­li u jed­nu pri­vat­nu kli­ni­ku u No­vom Sa­du, gdje je or­di­ni­rao struč­njak iz Ru­si­je, ali na­kon dvi­je te­ra­pi­je smo od­u­sta­li jer ni­je­smo ima­li nov­ca da pla­ti­mo još pre­o­sta­lih šest ko­ji­ma se ga­ran­to­vao uspjeh - pri­ča kroz su­ze De­san­ka.
Ona se sje­ća da im je Fa­bri­ka elek­tro­da iz Plu­ži­na fi­nan­si­ra­la pr­ve dvi­je te­ra­pi­je, ko­je su ko­šta­le 3.600 ma­ra­ka. Ka­ko je vri­je­me od­mi­ca­lo sve vi­še su za­pa­da­li u kri­zu, jer je Da­ni­lu sva­ko­dnev­no tre­ba­lo obez­bi­je­di­ti po­se­ban tret­man u is­hra­ni i li­je­če­nju.
- Za pe­le­ne i de­ter­džent mje­seč­no su nam po­treb­na ve­li­ka nov­ča­na sred­stva. Ke­sa od ne­ko­li­ko ki­lo­gra­ma de­ter­džen­ta i pa­ko­va­nje pe­le­na ne mo­gu ni ne­dje­lju da­na da iz­dr­že, jer dnev­no Da­ni­la mo­ram pre­svu­ći i po ne­ko­li­ko pu­ta. To iz­i­sku­je po­za­ma­šne su­me nov­ca - ka­da se sve sa­be­re mno­go je vi­še od 200 eura, ko­li­ko ima­mo pri­ho­da mje­seč­no na ime dje­či­jeg do­dat­ka, lič­ne in­va­lid­ni­ne i tu­đe po­mo­ći i nje­ge - pri­ča De­san­ka.
Ne za­bo­ra­vlja ona ni da­ne, do pri­je pet i po go­di­na, ka­da je ži­vje­li pri­vat­no, kao ni to ka­da je do­bi­la krov nad gla­vom na Ka­pi­nom Po­lju za­hva­lju­ju­ći Cen­tru za so­ci­jal­ni rad, u jed­nom ku­ćer­ku od da­sa­ka. Krov na objek­tu je do­tra­jao i pro­ki­šnja­va, ta­ko da je­sen i pr­ve ki­še če­ka sa strep­njom.
- Bez ogri­je­va sam, baš kao i bez špo­re­ta, jer je sta­ri pro­go­rio i ni­je za upo­tre­bu. Da­ni­lo je od­ra­stao pa mu pla­ćam sve lje­ko­ve neo­p­hod­ne za te­ra­pi­ju. Ni­je­sam vi­še ka­dra da ga po­dig­nem na ru­ka­ma ka­ko bi le­gao na kre­vet, pa sa­da spa­va na du­še­ci­ma ko­je sam ras­pro­str­la na po­du. Mu­čim se ka­ko znam i umi­jem, jer od Cen­tra za so­ci­jal­ni rad ni jed­no­krat­nu po­moć ni­je­sam do­bi­la već go­di­na­ma - ka­že De­san­ka i do­da­je da je že­lja da po­mog­ne Da­ni­lu ja­ča od ne­mo­ći. L.N.


Sje­ća se do­bro­tvo­ra

De­san­ka ne za­bo­ra­vlja ni do­bre lju­de po­put Lji­lja­ne Kr­stić iz Ba­o­ši­ća kod Her­ceg No­vog, ko­ja se či­ta­ju­ći o njoj u „Da­nu”, sje­ti­la da pri­je če­ti­ri go­di­ne da­ru­je ko­li­ca za Da­ni­la. Ubr­zo po­tom sti­gla su in­va­lid­ska ko­li­ca od Bar­ske nad­bi­sku­pi­je, u de­cem­bru 2012. go­di­ne, baš na dan ka­da je Da­ni­lo pro­sla­vljao 13. ro­đen­dan.
- Za­hva­lju­ju­ći ve­li­kom ra­zu­mi­je­va­nju ga­zda­ri­ce So­nje Mi­ju­ško­vić, vla­sni­ce ku­će u ko­joj smo ži­vje­li, bi­lo nam je omo­gu­će­no da osta­ne­mo u tom pro­sto­riu, do ko­nač­nog rje­še­nja. So­ci­jal­ni rad­ni­ci, mo­ram po­me­nu­ti pri­je sve­ga La­za­ra Mal­te­za, čuv­ši mo­ju mol­bu da nam tre­ba pri­zem­na ku­ća zbog ko­li­ca, udo­vo­lje­no je na­šem za­htje­vu - sje­ća se De­san­ka.